АПАТИЈА
Узбуркавају буре
мислено море
замагљују бриге
све сунчане зоре
окивају душе
мисли све црње
место прелепих ружа
виде само трње.
Горчина и презир
облепљују срца
од брига и рана
оно натиче, пуца
сујета, гордост
заслепљују очи
из таме у светло
човек не уме да крочи.
Не осећају душе
топлину сунца
не чују птице
љубав кад куца
апатија општа
семење сеје
заборавља човек
да се радује и смеје.
Ал љубав и даље
стрпљиво чека
да излечи срца
да такне човека
да светлошћу растера
све помисли црне
да мисли му буду
опет љубави пуне.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply