ЧОВЕК НАСПРАМ БОГА
Колки’ је човек наспрам Бога,
дал’ ко’ капљица наспрам великих вода,
ил’ ко’ зрно песка наспрам свих планета,
ил’ ко’ искра наспрам безбојних звезда?
Како неописивог описати описно,
како недокучивог објаснити логично,
како о најмудријем да прича неразуман,
како о непогрешивом да пише грешан?
Шта о безвременом да каже старац,
шта о бесмртном може рећи мртвац,
може ли’ свеприсутног досегнути ограничен,
ил’ о савршеном говорити ученик несавршен?
Како творевина да разуме створитеља,
ил’ створени да схвати нестворенога,
можел’ се прахом измерити немерљиви,
ил’ са умом обухватити невидљиви?
Смешни су они што Бога измерити хоће,
у њихов узан ум, они би Бога да сместе,
слепац слепца научити само оно моће’,
што им допусти и обзнани Онај Који Јесте!
А они што се стиде своје грешне душе,
које је срамота к’ Богу поглед дићи,
њих Бог усавршава по обећању своме,
и благодат и милост Божја’ их неће заобићи!
Продуховљена душа све јасније види,
и разумеће творевину у свој њеној дивоти,
а оплемењени разум кроз благодатно срце,
спознаће Бога љубави у Његовој бескрајној лепоти!
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply