СУМЊА
Осећам те као ехо далеке грмљавине.
Боја твог гласа опомиње.
На моје очи претвараш се у лед
којег накратко сунце огреје,
а затим се следи још више.
Дотичем ти глас прстима,
а бол заболи до вриска
као да сам такла трње.
Ширим зенице од чуђења
уместо руку, да тебе загрле.
Празнину оковану ледом
покушавам потчинити
сигурним кораком.
Постајем снажнија,
руке скривам у џепове свог капута,
теби у инат,
грејаће их моје тело.
Од тебе ни трага више нема,
само ледена празнина
и дрвеће бело.
Leave a Reply