МИНУТ ЋУТАЊА
Проплакало небо
подивљале воде
ветар руши, кида
не мисли да оде
облаци су скрили
и месец и звезде
коњаници смрти
по тамној ноћи језде.
Земљотреси страшни
покидали брда
тајфуни, урагани
ничу ниоткуда
бујице и плиме
развалише бране
ратови и буне
се шире на све стране.
Болести и боли
ко корови гуше
хемија, отрови
земљу трују, суше
некад здрава, плодна
сад земља је пуста
све више је жедних
и огладнелих уста.
Опомена има
све више и више
ал не види силник
да црно се пише
не чује вапај
и молитве људи
не схвата да себи
пресуђује и суди.
Шта остаје човеку
сем молитве и наде
да се опамети због деце
да будућност им не краде
без покајне промене ума
на катастрофу разум слути
неће преостати му ништа
осим минуту да заћути.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply