ПОТОП
Набујаше реке
сујета, страсти
језика лажних
порока, сласти
запрљаше се душе
ранише срца
од бујица брана
савести пуца.
Навиру гнојне
блатњаве воде
а грешник се ваља
неће да оде
радује се муљу
греху и паду
ужива у туђем
и своме смраду.
Потоп се шири
болести носи
падају бране
кукољ се коси
од савести мртве
ниоткуд гласа
све мање је наде
заклона и спаса.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply