Биографија
*
Рођена сам 2.октобра 1948. године надомак Суботице на једном од удаљених салаша Мале Босне. После завршене средње економске школе, након запослења, преселила сам се у Суботицу где и сада живим. Раскош и колорит равничарског пејзажа, импресије и сећања понета са салаша преточила сам у стихове и лирске записе у књизи „Мени салаш били фали“. Ова збирка има аутобиографски карактер а штампана је 2005. године. После четири године, дакле 2009, штампан је мој роман „Снаш Ката на мргињу“. У њему су, као у мозаику, уткане приче о женама које сам познавала или сам о њима слушала.
Салаш на којем сам одрасла био је на оном делу Хрватског Мајура где нема шорова већ се само покоји салаш угнездио крај широког Пачирског пута.
У дуге вечери касне јесени и зиме, док је северац фијукао ја сам наглас читала лекције из школских књига, а најрадије песме из читанке или из збирке поезије позајмљене из библиотеке. „Само“, говорио је често отац, „читај гласно и разговитно“. Не само због његове жеље, већ и због тога што сам себе замишљала на осветљеној школској бини, трудила сам се да што боље дочарам песничке мисли.
И касније, у животу, поезија је била моје омиљено штиво. Ни децу нисам успављивала бајкама, већ стиховима наших познатих дечјих песника. Никада нисам помислила нити се усудила да напишем сопствену песму. Једноставно, сматрала сам да тај узвишени, божји дар, има само мали број људи у које се ја свакако не убрајам.
Жеља за поетским изражавањем мисли, а да тога, изгледа, нисам била свесна јавила се као искра спонтано и неочекивано, октобра 2000. године.
Тада је рођена поема „Мени салаш били фали“. Од тога времена пишем поезију.
Уследила су бројна учешћана поетским вечерима и другим манифестацијама. Једно од питања које ми најчешће постављају је да ли ми салаш заиста недостаје и да ли бих се радо преселила из града на салаш.
Моје детињство и рана младост нераскидивим нитима везани су за салаш. Када бих могла вратити те дане, мој избор би свакако био салаш.
Салаш припада прошлости, део је успомена и драгих сећања. Између њих и времена садашњег, пружа се танка линија сна. У сновима се „забили“ на зеленој чоји равнице. Само у њима лете голубови и јуре коњи разиграни. Шушти свила и шкрипе чизме у колу буњевачком. У вечери ране, мирише зова за оградом и бели расцветани багремови. Још чујем у смирај дана песме рисарске, грлене, што се разлију врелим житним пољима. Сањам зимске пејзаже, сребрно иње мраза у окнима и пријатну топлину паорске пећи. Видим сјај у очима родитеља и насмејана увек млада лица сестара.
Кад време простре заборав, кад се све погуби, па и сећање, а слике избледе, прекинуће се и танка линија сна. Остаће само запис између корица књиге да једини одолева времену и пролазности.
*
ПЕСМЕ – садржај:
2. Бадњи дан
3. Растанак
9. Сингерица
10. Пачирски пут
Leave a Reply