с.к.о. – 2017.

5. страна

Име и презиме:      АЛЕКСАНДРА РАДОВАНОВИЋ СТАРОВИЋ

Место:                          БЕОГРАД

е-маил:                         aleksandra.r.starovic@gmail.com

Биографија:

Имам 33 године и тренутно живим на релацији Немачка – Србија са циљем трајног настанка у Немачкој, обзиром да супруг ту ради, поезију пишем од раног детињства. Једино сам је тад јавно излагала на такмичењима где сам освајала и награде. Касније сам писала за своју душу, док сад већ имам жељу да и други чују, прочитају моје стихове. Иначе, по занимању сам супруга и мајка петоро деце. Мој неисцрпан извор инспирације.

    ***************************

1. САНАК

Предуго сањах тај санак на јави
Што преда ме’ баци благости све.
Што око ме’ плете и стално прави
Те мале, слатке и нове сне.

Па не знам шта јаву од сна ми дели
Шта снивах у сну, шта док сам будна.
Дал’ поглед ме твој док спим весели
Ил’ јаве ме трнци прожеху смели.

Дал’ груди те моје осете будне
Дал’ уздах ме твој врелином гори?
Ил’ сањах у сну те снове чудне
Док јавом ме други санак мори?

Да тебе нема у мојој близини
Да пламен се чезње диже међ’ нас.
Док руке ти пружам у мукој тишини
И тражим ти погледом једини спас.

Да узмеш ми руку и водиш далеко
Где једино стоји твојих стопа траг.
Да једном и ја предјем ту преко
У јаву оном што је срцу мом драг.

Тај санак ми чувај у срцу своме
Кад песме ове нестане стих.
Тад љубав ћеш наћи у свему томе
Што за мном оста и после свих.

2. ТИХА ПАТЊА

Не помишљај да ме схватиш
Сва ћутања моја дуга.
Док ми руком лице гладиш
Зашто мноме влада туга.

Твој пољубац зашто пече
Немој, мили, то да питаш.
Што ми немир свако вече
Кида душу док ти сниваш.

Па ми срцем боли струје
Па ми душом немир влада.
Кад помислим на олује
Од којих ми тело страда.

И дрхтаји моји кажу
Кад загрлиш тело моје
Они не знају да слажу
Што се мрачне мисли роје.

Да ћутање моје може
Оно би ти рекло све.
Јер кад ниси поред мене
Ја не сањам мирне сне.

3. ДАЉИНА

Та туга у оку, тај сјај што гасне
Даљина ме стеже, даљина ме гуши.
Бодри и сваку стопу ми прати
Невидљивом слутњом душу ми мучи.

Гази и ломи к’о грану на ветру
Где год да одем и она је ту.
Ма где била на овоме свету
Она ме свуда обузима сву.

Проклета била, што ми то чиниш?
Правиш да венем у заносу свом.
Младости пуста наду ми гаснеш
Видиш да патим у загрљају твом.

Пусти да идем за сновима својим
Да конце свог живота држим.
Пусти да тебе се више не бојим
И дане у радости љубави бројим.

Не дај ми, пустој, да венем, да свенем
Не дај да осмех туга ми брише.
Пусти да једном без тебе ја кренем
Да волим, да љубим, да живим, да дишем!

4. ПЕСМО МОЈА

Чедо моје, песмо моја
Ти потеци, моја дико.
Међу свима остај своја
Не дај да те мења ико.

Песмичице најмилија
Речи твоје, моја дела
Нек сведоче дане моје
Кроз стихове нежне твоје.

Сваки стишак снагу има
Сваки стишак тајну носи.
Ко те пише, тај те снива
Свему лошем тим’ пркоси.

К’о сечиво мача љута
Твоја реч је бритва оштра.
Нек та реч сад светом лута
Да до сваког’ нађе пута.