с.к.о. – 2018.

3. страна

Пише: Душан Ђорђевић Нишки
Нада Петровић,
„Реч у збегу“, Свен, Ниш, 1018. године
Проза, кратка форма
Нада Петровић живи и ствара у Крагујевцу.
До сада је објавила 5 књига поезије и то: Додири – Змај, Крагујевац, 1995,
Раскућене речи – Апостроф, Београд, 2004,
Дивља трава – Интелекта, Ваљево, 2004,
Преко прага речи, Интелекта, Ваљево, 2009,
Играчи и играчке, Интелекта, Ваљево, 2013.
Члан је УКС од 2004. године. Заступљена је у антологијама Лирски бруј Шумадије, (антологија шумадијских песника од 1804 – 2004) Певачи уснуле престонице ( Два века крагујевачких песника,2006.) и Срце откуцава (Цветник песама са шумадијских метафора, 1988- 2007.)
Награђивана је за стваралаштво у поезији и за кратку причу више пута.

„…. пред вама је књига у којој ћете
сигурно препознати себе и открити у њој
неке своје унутрашње приче
за које сте мислили да их само ви чујете.
Ранко Прерадовић, књижевник

. Живимо у времену кратких форми комуникације, као последице свеопште информатизације живота. Разумљив плод таквог културног миљеа је све чешћа појава кратких прича ( Бити као река , Паула Куеља), у савременој светској али и нашој књижевности. Кратка прича Наде Петровић у књизи „Реч у збегу“ специфична је. Изнедрена је из наших, српских културних образаца, традиције, историје али и савременог, разбијеног културног миљеа.
Бахтин је сматрао да се књижевност„не може тумачити изван свеопштег контекста читаве културе дате епохе “ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ КАО КУЛТУРА ( За и против историјског модела критике Предрага Палавестре), др Ана Мумовић.
Глобални тренд да се историја и културни обрасци потисну, битно су, од деведесетих година прошлог века до данас, искичмили релативно стабилан православно – словенски културни миље, који је вековима Србе одликовао и разликовао од других европских народа. Наравно, Нада није намеравала да читаоцу сервира критику промена тих образаца, али својим причама овековечила је карактер нашег традиционалног културног миљеа. Показала је колико је померена оса, вертикала која нас одликује, у последњих неколико деценија. Колико је та промена ломила и ломи душу „данашњег човека“. Нада, као да је верни ученик Роланда Барта – нуди причу без навођења читаоца да је то суд – о људима, времену. То оставља читаоцу. И то је најсветлија осна тачка свих прича у књизи.
-Тематском ширином, дубином сагледавања стварности, снагом свог унутрашњег доживљаја, бистрином мисли и реченице Нада Петровић успева да, маниром врсног виртуоза, тај свој доживљај пренесе нама с таквом јасноћом да нам се чини као да је наш био одвајкада, само што је неко други пре нас уперио прстом у њега ( Из рецензије Р. Прерадовића).
Не знајући за ове Прерадовићеве оцене текста и стила Надиних прича и сâм сам долазио до таквог закључка, и дословце, у једном свом коментару на објаву Надине песме „Здравица“у блогу Златни Скарабеј који уређује Нада, написао сам: „Прихватио сам Надину Здравицу као своју. Живели“. Или, коментар са позајмљеним речима од Наде на Успутну белешку, такође кратку причу објављену у блогу: „свака је наша реч дубља од тишине и бржа од мисли“…
Карактеристичан је коментар на Надину песму Господе помилуј : „Свака реч је као да је моја“. Колико таквих „мојих коментара“ има кад читам сваку Надину причу из књиге
РЕЧ У ЗБЕГУ ? Небројано. Да, уверићете се и сами да су то и ВАШИ коментари!
У тексту већ поменута др Ана Мумовић, у свом опширном прегледном приказу тврди да – Уколико народ не познаје своју културу и историјску баштину, он нема ни будућност.
Надине приче су толико наше колико имамо слуха за пољуљану традицију и историју српског народа, колико чујемо наше претке у свакодневном нашем опхођењу, колико живимо у духу Мајка Маре, и њених снаја и синова. Колико је мајки Југовића и после Југовића, бранилаца и јунака са Кошара, са Јухора, Цера …Свака српска чука изнедрила је јунаке који су пали за огњиште и своју родну груду. Само у Првом великом рату две трећине српског становништва страдало је у одбрамбеном рату од Скадра, Крфа, Солуна… све до најмлађих стратишта и наметнутих ратишта, Кошара и целог Косова и Метохије и целе Србије.
Колико нам је близак однос – до јуче добрих комшија, који се у наметнутом рату за нечије интересе гледају преко нишана…Колико је Хајрудина и Стојана, од заједничког претка, натерано у међусобни обрачун само зато што су имали различита верска опредељења! Колико је бремених и добрих Милки тешило и лечило своје повратнике из тих ратова? На путу – распућу нам преци застали да нам дом свију, где се од намерника није могло мирно живети и огњиште топло чувати.
Ко то у историјско – културној матрици нема и не чује, приче Наде Петровић нека не чита. Ко живи од сада за сада, ко је за мастан оброк веру заборавио, ко је од воденице Хостел направио, од оранице друмове правио, ко је од школе играоницу начинио, нека не чита ове приче!
Ако вам је блиска радост рађања потомака, радос доласка на свет наследника, ако сте икада осетили да је цео свет ваш кад се роде близанци, читаћете причу- „И помоћ и одмена“. „Урош (деда) скиде шајкачу, прекрсти се неколико пута, паде на колена и крену земљу да љуби. Није престао све док из куће не изађе Стамена и не рече: „И мушко и женско. И помоћ и одмена. Нек су нам живи и здрави. А ви, шта сте се укипили ко младе? Деда где је кубура?“
Погледајте како се нижу песничке слике:
„Чу се глас детета, убрзо и други (1.)
Из куће изађе Стамена и рече: (2.)
И мушко и женско. (1,3.)
И помоћ и одмена.(4.)
Деда, где је кубура?(5.)
Ређају се снажне приче Несрећница, Велика мука, Одговор на писмо, приче о обичним радницима , људима од заната, који, да би поднели тежину посла збијају шалу од збиље која их окружује! А породице, жене и деца, прави хероји. „Видех његову женицу ( радника Тошкета), а она као да је изџикљала и још додатно се уфитиљила и утањила. И глас јој је био чудан, променио се, па чак и у оним тренуцима кад је покушавала да гласније говори у ствари је шапутала“. Тешки дани инфлације на примеру Тошкетове породице, слика је целе Србије. Али, збиља нам је таква – за украдени камен за покривање купуса у каци ( Радојица), за посечено дрво у парку (Тошке) да би породицу оставио живом, губи се посао или се иде у затвор, а за покрадено злато из резерви Земље, кривац не постоји!!!
Лук и вода је оброкован на њиви, као ужина, по велкој врућини, током жетве када нам је село било живо, што је значило здрава исхрана, али ако се лук и вода једу током више деценија због инфлације, касније и продатих фабрика и изгубљеног посла онда је то наша прича коју је Нада испричала потомцима за памћење и … наук. Наметнута изолација Србије, отежано пословање домаће привреде које су стране корпорације изнудиле, отерали су све становнике у сиромаштво и страх за опстанак. Распродаја народне имовине после насилне смене влати двехиљадитих година наставак је корпоративног либералног капитализма да се угнезди на наш кућни праг да од Срба учини послушнике и робове у његовим Грос хаусима. Тај страх осећали смо сви, онда, и данас.
Почетак бомбардовања без образложења, живот у склоништима, на коприви води, воћу, на луку и води, са страхом за живот деце, пре свега. „… шта и коме рећи када речи у грлу постају лепљиве па неће преко усана“, каже Нада са јетком горчином обесправљеног, оног из ЕИ-а, МИН-а, ГОШЕ, ДИН-а, ЗАСТАВЕ….свију нас, коначно!
Силовање целог једног народа, незабележено у историји новије цивилизације, ако занемаримо – истребљење америчких Индијанаца, трговину црним робљем из Африке и много других намерно изазваних криза у свету. Због профита, једини им је одговор!
Тужна прича Маркица са извајаним ликом домаћице куће, одсликава добар део патњи народа под теретом тог и претходних времена! Писмо које јој „поштар“ уручује, нажалост није писмо које је она чекала, са маркицом, неки глас њених надања, то је писмо, по казивању свештеника села, решење извршитеља за попис имовине због дуга који се деценијама гомилао! По овој се причи може дугометражни филм, о страдањима и судбинама људи, да сними. Нада ју је сажела на три странице. Толико сабијених емоција исказала „речима у збегу“, несвакидашњим стилом правог мајстора писане речи! Које су то речи у збегу? Па оне, које заборависмо, које исчезоше из нашег свакодневног саобраћања људског и хришћенског, кад смо љубили ближњег свог, када смо помагали онима у невољи, када смо их саслушали, када смо се поздрављали помињући Бога сваки пут, када смо се радовали туђим радостима и плакали у туђим жалостима! То су речи од којих застаје дах и светлуцају сузе на очима још код помисли на њих. Драговољно се одрекосмо тих речи које бејаху одреднице карактера Србаља од којих век имају само псовке изговорене у тренутку непромишљености и срџбе коју нам подарише силни.
Нећу вам, намерно, овако даље говорити! Нећу и тачка. Читајте, бре! Навешћу вас, навадићу вас да примате сажвакано! Тога више нема. И готово! Ево вам само лепих наслова осталих прича: Омча, Зов кукувије (е питајте се шта је то!), Жута дуња, Вера, Карта у једном правцу, Рођенданска, Шаховска табла, Брука, Ћутање, Заборав, У болничком кругу, Последње виђење, Није Лека луд, Трпеж и крпеж ….. Наравно да има још.
Понављам сјајан став и мишљење рецензента књиге: „Тематском ширином, дубоном сагледавања стварности, снагом свог унутрашњег доживљаја, бистрином мисли и реченице, Нада Петровић успева да, маниром врсног виртуоза, тај свој доживљај пренесе нама с таквом јасноћом да нам се чини као да је наш био, одвајкада, само што је неко други пре нас уперио прстом у њега“, Ранка Прерадовића. И био је у праву!

Посведочио есејом
Душан Ђорђевић Нишки