МРГУД
Био један деда
намрштен и строг
нос му био црвен
и шиљат као рог
глумио је газду
пркосног и злог
хтео је да буде
батина и Бог.
Свако му је био
неразуман, глуп
недовољно спретан
успорен и туп
све док једног дана
разболео се није
и отад више није
исти као прије.
Променио се деда
сад стално се смеши
и не виче више
кад неко погреши
речи су му сада
меке и благе
и очи му постале
баш сјајне и драге.
Псовку више нико
не може да чује
кад потребан је неком
да помогне, ту је
а унуке своје
увек прати до школе
дека јако их воли
ал и они га воле.
А знате ли ко је
заслужан за то
па унука Злата
мало дедино злато
уз дедину је увек
постељу била
док оздравио није
у крилу му је снила.
Сви деду када виде
још увек се чуде.
Кажу: То онај је мргуд?
Ма, не може да буде!
Чак и нос његов црвен
симпатичан им сад
сви деку доброг воле
свима постао је драг.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply