ВЕЗУЈ КОНЦЕМ ЗА НЕБО
Зашто патиш, питаш Бога,
дал’ си другачије радит’ нешто требо,
све што чиниш и ткаш у животу твоме,
ткај и везуј концем само за небо!
Јесил’ помого болесном оцу своме,
приметио ниси да син те је твој гледо,
па како си чинио ти у старости очекуј,
ткај и везуј концем само за небо!
Јесил’ закидо’ када си мерио и даво’,
дал’ си болесно семе сиромашку предо’,
а сад кукаш што те син твој поткрада,
ткај и везуј концем само за небо!
Јесил’ газио и вико на нејаке и болесне,
а сад велиш трпиш јаке боле и срце ти слабо,
и нико неће ни да те погледа ни сврати,
ткај и везуј концем само за небо!
И не радуј се невољи туђој но’ помози,
не заборави на друге и кад ти буде лепо,
савест увек слушај, да на самрти чујеш речи,
попни се сине уз конац, који си везо за небо!
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply