МЕНИ СУЂЕНА
Стајала је покрај пута
када спазих очи њене
испод мокрога капута
како гледају у мене.
Очи које крију тајну
која дуго беше скрита
један бисер, звезду сјајну
која ме за љубав пита.
Која погледом ме зове
да јој топлу руку пружим
да је загрлим и вечно
у том загрљају држим.
У том безвременом трену
кад су очи нам се среле
ја загрлих њену душу
и узех њене руке беле.
Мени суђена, мени суђена
мени суђена, мени суђена
мени суђена, мени суђена
мени суђена, мени суђена.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply