НЕ КИДАЈТЕ МИ ГРАНЕ
Вуку ми старе гране
секу их, калеме, кидају
лишће и плодове краду
па их својим називају.
Смета им што старо дрво
још цвета и плодове даје
што црпи њихову земљу
што још живи и опстаје.
Што жилама мојим теку
мешани сокови, нечисти
а нећу да им признам
да само су њихови бистри.
Неће да разумеју они
да у нама је све исто
да прљавом све је прљаво
а чистоме је све чисто.
Да од истог смо створени
и наша душа и тело
а старо корење и жиле
одувек нам је сплетено.
Прародитељи наши и преци
рођена браћа су били
хранили се с исте земље
и с истога извора пили.
Истог Бога призивали
исти ваздух дисали
исто се рађали и живели
и на истој земљи мрели.
А сад свако им странац
у другог верују Бога
гордост им обвила душу
па се заслепише од тога.
Не кидајте ми гране
не дајте им да ме ломе
зар не знате да кидате
танане гране брату своме.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply