УВЕЛА РУЖА
Говорила си да ме волиш
и да умрећеш без мене
да ова наша љубав силна
неће никад да увене
па си отишла са другим
тихо нестала у ноћи
и оставила ружу белу
да увене у самоћи.
Однела си песме птица
узела си јутру боје
музику са старих жица
бацила све снове моје
исушила мора плава
покидала једра бела
остала је само патња
и ова једна суза врела.
Дал си срећна сад са другим
дал те јутром буде птице
дал те чува, нежно грли
дал ти љуби бело лице
дал и теби некад душо
кане једна суза врела
дал се сети срце твоје
руже која је увела.
(Сретен Станчевић)
Leave a Reply