‘АЛО ЉУДИ
,Ало људи, да л’ је то могуће
да протекне превише времена
од како нас кривим путем воде,
све лагано, од згоде до згоде,
преводећ’ нас често, жедне преко воде!
Равнодушно, слепи крај очију,
играли смо како нам свирају
у заносу ко да смо у рају …
Стварност беше сурово окрутна,
резерве су хлеба престале да трају …
Лако су нас могли ‘вакве заукати,
ко мутави, дуго смо ћутали.
Требали смо прије закукати
много мање бисмо тад лутали!
Тако је то поверење вајно
изиграно – и остало трајно.
Да л’ су тако хтели ти “водичи” наши
или су се стицајима разним
у безнађу и они “јадни” нашли?!
Од стварности суре су се крили
да л’ због тога што им наук фали
да учине оно што се мора,
ил’ су негде с неким шуровали,
а од њих смо сви више чекали.
Свима нама да дају до знања,
а грешнима још и рад равнања,
да ће се то, таквој стрампутици,
стати на крај чим прије, то боље,
и правим се путем, наставити даље.
Порука је ова и на папир стала,
ал’ је из наума вођа изостала …
Ради спаса да л’ да се стрпимо
док нам вође дођу хуманој савести
и са слепог колосека,са кривога пута
пробају нас што прије извести?!
Ако се на проби пропусте пронаћи
излази из овог тесног ћорсокака,
мораће се вође, опростити вођства
и што прије предати “штафету”
стручном тиму праведних и умних –
што момака, а што девојака.
Leave a Reply