2. AZ ŐSZ…
Idősödő dívakent,
rafináltan rakja magára
gyönyörű szineit, az ősz..
Tetszeleg és kokettál
az arany nappal.
Csak a pirkadattal
érezni, az elmúlás
hűvös lehelletét.
Reggelente mind többször,
ködbe burkolodzik,
titkolván ráncait,
s múlását
a zöld ifjúságnak,
piros-sárga nyárnak.
Nappal tartja magát:
adakozik, kacérkodik,
termékeit osztogatja,
de mélyen a szemében
csillog már a tél fuvallata.
Az ősz erről tudni
nem akarván, csak telik, csak múlik,
mint az élet, elenyészik.
2. ЈЕСЕН…
Попут старије диве,
своје прекрасне боје
перфидно слаже на себе јесен…
Кокетира златним сунцем… Лепрша…
Само се зором, хладан дах
пролазности осећа.
Јутром све чешће
у маглу се умата,
тако кријући своје боре.
Прелама пролазност
зелене младости,
и црвено-жутог лета.
Дању се још добро држи.
Намеће се.
Дели себе,
и сочне плодове своје.
Али дубоко, у очима,
већ се назире белина зиме.
Јесен о томе
не желећи знати,
неминовно одлази,
и као живот, – полако пролази.
Leave a Reply