БЕЖАНИЈА ИЗ ПРИЧАЉКЕ У ВАПАЈЕ
-вапај у свитању-
Семе приче јаловом тлу пало, стрпљено се у бег спаса дало –
трновитом стазом, седмолетње наде – тужбаљки и вапају допаде.
СВАКИ ПУТ ЗАВАПИМО ЗБОГ ПРОПУСТА, КОД ДРВОРЕДНИХ У ГРАДУ СТАБАЛА,
СВАКИ ВАПАЈ НЕКА СЕ ДО НЕБА ЧУЈЕ, НАДЛЕЖНИМА УШИ ДА ЗАПАРА!
-вапај први-
Запараће јаче силовито, кад младице при кошењу траве, задобију болно смртне ране,
оплакане сузом росе скотрљане, низ увело прво у пупољку лишће.
Тад остају без стасања грана, без крошњи;
без круне снова ‘’… ГОРАНА’’- намерника ЕКОЛОШКОУМНИХ -‘’заслугом’’ џелата ЕКОСЛАБОУМНИХ.
СВАКИ ПУТ ЗАВАПИМО ЗБОГ ПРОПУСТА, КОД ДРВОРЕДНИХ МЛАЂАНИХ СТАБАЛА,
СВАКИ ВАПАЈ НЕКА СЕ ДО НЕБА ЧУЈЕ, НАДЛЕЖНИМА УШИ ДА ЗАПАРА!
-вапај други-
ЕКОСЛАБОУМНИХ, осим наведених и од других фела подоста имаде,
ал’ се за та злодела тек помало знаде.
Сазна се за разна сакаћења, да саката стабла пошаљу на ватру:
– прво секу целцелцате крошње, код ЧАРОБНО РАСКОШНИХ стабала,
ил’ роваше кору по обиму целом, или буше рупе на два’ес’так места,
те сипају у њих разорне течности;
затим стабла до корена смакну – столетна им постојања затру.
СВАКИ ПУТ ЗАВАПИМО ЗБОГ ПРОПУСТА, КОД ДРВОРЕДНИХ ЧАРОБНИХ СТАБАЛА,
СВАКИ ВАПАЈ НЕКА СЕ ДО НЕБА ЧУЈЕ, НАДЛЕЖНИМА УШИ ДА ЗАПАРА!
-вапај трећи-
Зна се и за многа дрворедна стабала, КОПРИВИЋА, ЦЕЛТИС, ГЕЛЕГУЊА,
којима су скраћивали гране,
остављајућ’ на том месту, без лечења отворене ране,
као да је њих из небеса грунуло стотине громова и севнуло исто тол’ко муња.
да се бар наслути, шта ће меродавни, ЕКОСЛАБОЧУЛНИ,
учинити дрворедном лечењу, па и опстајању.
Према оном што се знаде, за сигурно и за цело,
надлежни још и сад броје стабла са превише рана,
‘’бележећи све потанко, локацију, место – почели су пре пар хиљада дана’’-
све се чини збуњују се често,- бројање им се за цело отело.
СВАКИ ПУТ ЗАВАПИМО ЗБОГ ПРОПУСТА, КОД СТОЛЕТНИХ РАЊЕНИХ СТАБАЛА,
СВАКИ ВАПАЈ НЕКА СЕ ДО НЕБА ЧУЈЕ, НАДЛЕЖНИМА УШИ ДА ЗАПАРА!
-вапај четврти-
Ко ли смисли гвоздене кавезе, за млађана посађена стабла,
ко ли скова подмукле савезе, да се срамно проноси тај блам.
Свако стабло стешњено у ропству, осуђено на озледу трајну надлежнима ка бољем устројству, буди савест хуманом делању.
СВАКИ ПУТ ЗАВАПИМО ЗБОГ ПРОПУСТА, КОД ДРВОРЕДНИХ У ГВОЖЂУ СТАБАЛА,
СВАКИ ВАПАЈ НЕКА СЕ ДО НЕБА ЧУЈЕ, НАДЛЕЖНИМА УШИ ДА ЗАПАРА!
-вапај пети-
Ово што сад у вапају следи, случајно је при свршетку,
Али исто тол’ко за поруку вреди, као оно што је на почетку, или је у среди:
С времена на време зависно од климе и суше су ‘’данке’’ узимале своје –
па су младе саднице ‘’с нашим благословом‘‘, остављане да жедне и гладне, увенуте стоје.
СВАКИ ПУТ ЗАВАПИМО ЗБОГ ПРОПУСТА, КОД ДРВОРЕДНИХ УВЕЛИХ СТАБАЛА,
СВАКИ ВАПАЈ НЕКА СЕ ДО НЕБА ЧУЈЕ, НАДЛЕЖНИМА УШИ ДА ЗАПАРА!
-вапај у смирају-
Овако нам ствари стоје уназадак барем четврт века.
Потребно је одмах са прстом на челу, рукама на делу, дозирати равнодушју лека,
а то нам је ЏЕЏУЉЕЋИ У ЗАПЕЋКУ ЗАКОН, који своју прилику, јако дуго за примену чека!
Ехо приче из повојa неста, мукотрпним стрпљењем спас наста,
трновитом стазом, живнуле су наде-тужбаљка и вапај сад престаде!
РАЗДРАГАНИ БУДИМО ЗБОГ МНОГА ТРУДА ОКО СТАБАЛА У ГРАДУ –
ДА СЕ РАЈСКИ ИЗГЛЕД ГРАДА ДОЧАРА, ПОТОМКЕ И ЈАВНОСТ ДА ОЧАРА!
СУБОТИЦА, фебруар-март 2016.
Leave a Reply