с.к.о. – 2018.

1. страна

САДРЖАЈ:

1. страна: СПОМЕНКА ДЕНДА ХАМОВИЋ (биографија)

2. страна: ДЕЈАН САВИЋ

3. страна: ДУШАН ЂОРЂЕВИЋ

**************************************************

СПОМЕНКА ДЕНДА ХАМОВИЋ

****************************************

1. ВИЈУГАЊЕ

У око ми је ноћ осмех уденула
Шавове напуклог живота закрпила
А таму ми је осветлио уздах
Вијугање мраком из змије украх

Месечина ми је кошуља за сне
А дугмићи су звезде златне
Светлуцају са тканице небне
И капље мис’о из ока, дрхте усне

Док од сунца копље у уздах тоне
Јутро цепа кошуљу од месечине
А из даљине пет’о кукуриче:
Утрни сан и без корена дан свиће!

2. КРУГ

Долута мисао
Из трња у грудима
Гнезди се у оку

Потеку тешке сузе
Стежу омчу
Око врата

Слап из ока залива
У срцу ружу –
Трње из ње расте.

3. ОКО МЕДУЗЕ

Жеља –
у оку Медузе
погледа срећу
трчи, радо грли даму
не зна њену тајну.

Жеља –
камена, поносна
у трену је из живота узета
за срећу поглед прикован
оста у покушају вечан.

Жеља –
камена, стамена
судбу худу одмара своју
а око Медузе још вреба жеља
да жар свог ада нахрани.

4. УСВИЛИ

Мисао је букет жеља сложила
и собу без прозора украсила –
мирис ход заробљени отрова.

Тешки кораци тесну собу мере
мисли се роје ‒ у души се боре
и проломи неми глас тишину:

Разори зид из ока муњом
полети за рајском птицом
на крила јој се угнезди

у вртове рајске урони
и своје немире нахрани
златно руно испреди

сукнени кафтан маштом усвили
звезданом престолу похрли
и трнову круну љубављу позлати.

Круна је на глави
и жезло у руци –
сад теци ‒ теци у сну!

***

5. НЕМИР

Из ноћи уздаха
у кочији сећања
путују немири.

Из бразде сна
врани коњи јуре
сузе испрежу тек у зоре.

Распусне гриве
уплео ветар незаборава
док њиште вранци сетама.

Умиру трагови путовања.
Да ли провалији воде ‒
или сећања живот плоде!

6. ИЊЕ ПРОЛЕТЊЕ

Поломљен прозор суза отвара
Ледни су прсти јер бура хара
Срце из иња у коси снева
По годинама северац сева

Пролетња зрије ливада из сна
На месечини, сва је од несна
Разбехарале заплешу сене –
Врисак у срцу време не вене

Сви дани златни су покошени
Замиришу сетом орошени
И младо класје из ока тече
Да кору хлеба камену сече.

7. МЕСЕЧЕВА СОНАТА

Послушно житни мирују снови
Класје им је бура у таму свила
У коров зарасли још су живи
Да лептир вида сломљена крила

На пољани житној са много корова
Месечева соната музика је свица
А младости оду незаборав пева
И песма лептиру враћа румен лица

Ноћу лептир житна зрна пребира
По њима паук сете плете и лута
У чврстој мрежи осећања одмара
Док нежно свира Месечева соната.

***

8. ДА ЗНАШ!

Сунце залази
Дан је уснуо
А ноћ бди ‒
Стаклени живот
Лукаво ме гледа.

Смеје ми се!
Шта ћеш сад?
Украх те од тебе!

Ја ћу трајати
И кад облак тамни
Дан уграби
У ноћ ме уклешти
И жеље зароби.

Смеј се ти мени!
Ја ћу трајати!
Ја ћу маштати!

9. ЕПИЛОГ

Пламене ноћне певају птице
Блесак им жара време проџара
И бисери клизају низ лице
На олујне валове недара.

У крилу су руке склопљене –
Дрхте кô крила сломљене птице
Моле ноте лире заробљене
И мелодија обрише свице.

Ланци песме из невидела
Да не побегне жељу стежу
Олујно се изли лава врела
Поломи им и истопи врежу.

Тиха је струна у лави чујна
Кô олуја тон дрхти набуја
И песма ниче из лире бујна
А из груди маслина уздарја.

Епилог су бисери из хука
Усна румена мирно крвари
У крилу ломна почива рука
Руде песме а дрхте дамари.

10. СРЧАНО

На подијуму сна
Косу расплети
И осмех испреди
Па оком заиграј

Играј и певај
На звезди усни
Месечином се огрни
Да душа сања и воли

У зору заборав оснажи
И чило загрли јаву
Јер живот дарује
Само срчане!

11. У НЕСНУ

Јато птица на грани
Пева и душу храни

Док у немиру несна
Горе стрњишта јасна

Јер животни токови
Црно-бели валови

Вртлог су вечног вира
Ток реке до увира

Судбински се нижу дани
И ми њима савладани

Згужвамо у неме сање
Светове нам унутарње.

12. ТКАНИЦА

Тканица од злата и блата
Изаткана је маглином
И руменилом раним
У невидне путање
Непознате вијуге

Ненадaни кукавичји крик
Злаћане замрси зраке
Али бели облак лије
Кишу полена сеје
У стрелице сата.

***

13. НОЋ ПЕВА 

Песма милује сузу на души
Неме речи гнезде корен у срцу
А жеље отварају одаје душе
Док тражим себе скривену од себе

Било ми удара у оку таме
Из беспућа глас је пут жељама
Цвркутаво тајене душу воде
Путем који нестаје – сунце се рађа.

14. ПОКЕР

Покер играм са животом!
Играм, играм ‒ он вара
Победим мало ‒ изгубим много
Суза кане – у осмех се зарије

Снажнији од жеље
Мирнији од тишине
Сабира мисли
Да победе страсти

Покер играм са животом!
Стално вара – жестоко вара!
Сан будим да умирим
Од варљиве карте грч

И кад губим
Ову игру волим
Моћна је као
Вијугави змајев лет

Из дечјих уздигнутих руку
Али и гаврана грак
У осмех скривен
Неухватна траје

Звезде смејалице певају
Звезде падалице плачу
Горе нечујне сплетене
Скривене у души

Волим покер и кад губим!
Волим живот! Волим!

15. МОЋ

Зове ме реч
Уморио ми се дан

Зове ме реч
Уморио ми се сан

Зове ме реч
Далеко је ноћ

Зове ме реч
Само она има моћ.

16. ЧИТАОЦУ

Ти читаш песме моје
Знаш да у њима све је
Иза сребрног осмеха
Те искре ми душа лије
Пламте, у стих их свије

Немире испева срце
Улије у свице сунце
Помири жеље животне
Дане лукаво сломљене
И снове неостварене

Румени плодове сочне
И наниже житне дане
Милују тихо и нежно
Док разлива им се румен
На живот неми и скривен

Мисао зелени, блиста
И у стиху се расцвета
Из сузе најјачег сјаја
У осмех као влат сунца
И пева у души птица

Шири крила до небнина
И звездама окупана
Луталица испева лет
Ноте сеје па се смеје
И у сунца сјај се свије

Да не знаш шта око крије
Да л’ плаче? Да л’ се смеје?

17. МИЉЕНИЦЕ

Жуди мисао жеље сложене
Жарне, мелемне, а одложене
Мирују тајне, скрите бесане
У повесмо су душе уткане.

Смеши се жеља с кистом у руци –
Насликај снове, живот обуци
Лутања душе нек платно таји
Празнину светлом шарај и поји.

Тихо ми жеља поезија пева –
Запиши мени шта душа снева
Упали ноћи, рану отвори
Умор мисли у стиху одмори.

Кад миљенице несташно горе
И помилују пламеном боре
Распусни танго поноћни плане
И сплете живе у валцер дане.

18. ВИРНА

Неретва вирна престала је тећи
Кад бачен је у њу прстен и поглед
A неречених болни грч речи
Зачарао је сунце, клесао лед.

Над судбином се руке згрчиле
Добује одјек кише у загрљају
А од урлика душе срси миле
По телу тамног ока муње рију.

Ледене руке још осећам, мрве
А љута немост разговетна силна
Немилосно урличе, речи врве
Модра ми од еха мис’о болна

И плави ме из ока слана свила
Укроћена сам у јулском дану
А покорна ћуд ми у гар скупила
Прах љубави, судбину неписану.

На уснама од пољупца згариште!
Жудим да знам да ли дишем у теби?
Како ти душа пије капље маште?
Да ли избледела сам већ у теби?

24. јул 2017.

19. ХЕРЦЕГОВИНА

Из камена Херцеговине израсли
Јаблани – кршни горштаци
Српом и ливором опасани
На уснама су тужбалице смрзли
И кротили дивљину воде и земље
Планинске љути и трње купињара
Вучји им урлици успаванка
А у чопорима дивље свиње
Плодове из укроћене земље
Од камена отргнуте риле и отимале.

У Херцеговини бујно расте
Видарица ретка, трава ива
Као да зна да Херцеговцима треба
Да извида и живне жуљевне трагове
А вресак и кадуља грле брда
Мушкарцима и женама снагу чувају
Плећима им јаким и рукама радиним
А душом кȏ млеко мирисном –
Поносни су као расло цвеће из камена
Од најжаркије топлине створено.

Питомина је Херцеговина моја
Иако пуна поскока и ћуди шарганских.
Од камена и сунца су јој људи
Клесани ветровима и ратовима
Тврдог лица, а сјајног милог ока
Цео свет су населили
А себе нису раселили.
Где год су гнездо свили
Духом се коренима
Својим враћају.

20. У ТВОМ ПАРКУ

Алекси Шантићу

Божанског пера, мисли и стаса
Из Неретве ледне Орфеј стасао.
Бронзаном оку, усни без гласа
Голуб на длану чуј исклесао.

Алекса драги, стојиш поносан!
Пјесниче, појем прослави Мостар.
С Ћоровићем, Шолом и Дучићем
Зору си основао, културе нектар.

У Гуслама сијела бјеху чувена
А Бјелушине на стих још миришу
У бехар га утка душом од невена
Да о љубави прољећа пишу.

Твоје су версе позив свој браћи:
Остајте овдје! Сунце туђег неба…
Вјечна Емина, кô икона ће таћи
А Ти Анку волиш, љубав Ти треба.

Претпразничко вече, опјева дане
Куће пусте, стрњике печатиш срцем.
Предбожична пјесма вида Ти ране.
Пјесниче златним писао си перцем!

Јужњачког дерта и миља небног
Стих је Твој љубав, пјева и свира
Души је лет и постање вјечног.
Осјећањем Твој пој тетовира!

Умро наш Пјесник! Мостарци сузни
Збијени у колони, руку склопљених
Испратили су Те на починак вјечни.
С Олимпа одјекује Твој њежни стих!

2004.