МОЋ ЈЕСЕЊЕ ВЕЧЕРИ
Јутарње је сивило одбијало на тужан начин,
кишни облаци били су ми погрешан зачин…
Непријатеља видех и у тмурном небу,
трошна кућа, оронули камин… кости зебу…
Осећај неспокоја проструји кроз тело…
Лишће, златно и смеђе, утонуло у бескрај.
Залазак сунца прогута усамљено село.
Барем да на тренутак само… осетим Мај!
Мрак се спусти, ледена наступи ноћ.
Новембар студени, стегао – не пита,
бескућник стари, сакривен чека и не скита…
… Колика је само… јесење вечери моћ…!
Јасмин Р. Адемовић
Leave a Reply