ПРАСКОЗОРЈЕ
***
Прасак зоре
Свици гасе ватру своју
Обузима ме језа
Ћутим, руменим
Размишљам некако
Не иде ми
Несхватљиво све се чини
Тако ружан сан
Можда страшна јава
Дрхтим на литици
Где губи се нада
Стојим сасвим сам
Не желим да се предам
Борим се
Тужно ме гаси све
Болно корачам
На ивици судбине зле
Обећавам, неће ме сломити
Дуги, тешки дани
Долази спасења ноћ
И опет ће далеко бити
То отужно праскозорје.
Јасмин Р. Адемовић
Leave a Reply