СРУШИ СВОЈЕ ОГРАДЕ
Дај – сруши своје ограде!
Отвори ум
раскрили срце
и прихвати ме
овакву
каква јесам,
омеђена тајном,
недоумицом, кривицом.
Рашири прозоре душе
и пусти ме да уђем
као дашак ветра
као лахор
са далеких планина.
Пусти ме да те разгалим
као пролећно јутро
уз песму коса,
да ти шапатом
заголицам чула
оваква каква јесам,
тајновита, ћудљива
ћутљива,
тужна и љута у исти мах,
мирисна као замља
после летње кише,
а напорна
као ветром ношени прах.
*
Leave a Reply