ТАЈНЕ…
Пишем ти ове празне редове,
у којима кријем урлике
и понеко слово твога имена.
Не користим тинту,
нити белу хартију,
већ те у мислима тражим,
пребирам по прашњавим фиокама мозга,
неби ли се сетила..
А онда почнем преклињати као најтужнији грешник ,
не би ли ми повратио глас, који се негде дубоко,
у грлу запетљао и тихо јеца,
ево већ читаву вечност и гуши..
Сатире, од своје гласне тишине,
док бришем давно обрисане сузе,
и као последњи бедник, бачен пред олтар срама,
молим за поглед..
За последњи поглед, не би ли се сетила очију,
можда њиховог сјаја
Овако стара, скрита иза завесе живота,
спуштам балдехине среће,
благо отресајући прашину сећања, дубоко,
дубоко скривеног у предкомори
већ преуморног срца…
Leave a Reply